Erdinger je stanica za sve nas istočnjake: Budimpešta, Brno, Zaječar, Bratislava, Tomislavgrad. Odmah ti je jasno je da je to to: napuštene novogradnje oko ogromne ledine sa par polusrušenih kućeraka

Juhuuuuuu! Evo mee, tu, u Beču! Ovo je bolje nego što sam sanjala! Mansarda, to se u svim onim knjigama zvalo mansarda, taj stan koji mi je ostavila Nađa dok je ona na moru: Danilo Kiš, Pariz itd, mrak poetski. Ono, moraš biti baš fucking frajer i umjetnik da živiš tamo. A pored glave mi prolaze vlakovi! To je onda miks Pariza i New Yorka, pomiješale su mi se sve te knjige, Bukovski, Henry Miller, ko još? Ko zna koliko je njih sve pisalo o napijanju u vruće ljetne večeri na mansardama dok im oko glave prolaze vlakovi.

I dakle, ulazim u stan, radi termometar: 31 stupanj. Pokušavam otvorit krovne prozore - ne ide. Dobro. Ajde. Šta normalan čovjek napravi pod dva? Ide uključit internet, normalno. I? Nema šanse. Jel moguće da je ona to isključila preko osigurača? Mislim se, okej, čovjek može živjet bez zraka, ali net… Nakon jedno pola sata razmišljanja onako mi nešto prohuji rubom mozga i ajde, da probamo ponovo… Je, točno, tamo je ona tipka koja se pali i gasi na produžnome, ona crvena, evo, s drvenom bojicom je mogu dohvatit. Ahhhhh. Ma šta ta Fiša tu priča o domorocima, ljudožderima, Indoneziji, Borneu: snađi se ti majci u Beču!!!  I tako.

Kad mi je krenulo, shvatila sam da čovjeku u životu ništa nije nedostižno! I onda u novu pobjedu, ajmo otvorit prozor, ovoga puta ali malo nježnije, ako je moguće da ga ne razbijemo, još malčice nježnije.....eeeeee prošloooo! Dva su potkrovna prozora otvorena, Nađa je rekla da onaj u spavaćoj ne diram. Sad se molim bogu da mi prosvitli pamet i oko vode. Dobila sam upute da, kad uđem u zahod, samo odvrnem ventil za vodu. Jednostavno. Jes, ali di je ventil za vodu? Rekla je da ću ga lako naći. Hm, da. Lako, svakako. Kad ga jednom nađem, to će svakako biti lako.

Npr neobično lako sam našla ulaz na U-bahn linije U3. Bus nas je ostavio na Erdinger stanici, vrlo brzo od ulaza u Beč, taj Beč izgleda deset puta manji od Zagreba, ma manji od Splita! Za minutu smo od Ikee i Bauhausa stigli do Erdingera. To je stanica za sve nas istočnjake: Budimpešta, Bratislava, Brno. Zaječar, Niš, Tomislavgrad. Još dok se bus spušta sa ceste jasno ti je da je to to, tri prazne i napuštene novogradnje oko ogromne ledine sa par polusrušenih kućeraka, spomenik slomu nekretninskog biznisa i sumanutim kreditima austrijskih banaka balkanskim poduzetnicima.

Fale samo blještavi natpisi Erste, Raiffeisen, Hypo...to je mjesto di Beč meets Balkan, Balkan meets Wien. Kupila sam kartu Croatia Zovko Bus (u stečaju) ali bus ima natpis firme Blaguss, kao svi ostali busevi iz Bratislave, Brna, Budimpešte. Većina putnika nisu naši gastarbajteri, nego mlade Austrijanke koje se vraćaju s mora. Sve su nas kupili.

Čim smo stali, odmah sam stala u red i zamolila eine rezervation nach Zagreb funfundzvancihste juli, zibcen ur, bite. Vifil kostet? Danke. Vidi se da sam pametna i učim njemački. I, dakle, izađem vani, i jedva da sam se tri puta okrenula oko sebe, kadliga vidim U3 piše. Ajde, nema pješačkog, idem preko ceste, vidim stepenice gore za stejšn. Kako ću sa preteškom torbom kroz toliko stepenica? Naljepnica pokazuje da je lift prekoputa. Ajde vraćaj se opet natrag preko ceste, kružim, obilazim, pičim s preteškim ružičastim samsoniteom preko rizola i stepeničica, obilazim čitav blok s upravom bečkog ZET-a i velikim parkingom na 5 etaža i KIK robnom kućom i tražim lift i zamišljam kako ću se sad gore staklenim hodnikom preko glava svih vratiti se na onu stranu di je U3...hm? Da. Pa natrag sve istim putem. Odmah do stepenica za U3, tamo odakle sam krenula, nalazi se naime i lift za U3. Uffffffff.

Priča se ponovila kad sam izašla iz podzemne na Wien Mitte. Sreća što sam ovih dana malo proučavala kartu Beča, inače bi sa svojim veličanstvenim pink Samsoniteom aterirala ravno pred katedralu. Ono, vidim, trg Oskara Kokoshke, zanimljivo. Volim Kokoshku jako, ali otkud njegov trg tu? Ne bi trebao biti. Deset metara dalje: Faculty for Fine Arts. Kukala mi majka! Ajde piči natrag!….

I tako, kad sam na kraju odlučila uključiti mozak, trajalo je deset minuta - toliko mi je trebalo da stojim na mjestu i ne mrdam, da mi vijuge prorade. Onda sam još samo jednom pogriješila, i kasnije je sve išlo po loju :) Ma samo sam izašla na krivu stranu iz podzemne.

Kvart je fenomenalan: to kad izađeš iz podzemne, nađeš se pred Wien Mitte Mallom, fenomenalnom modernom robnom kućom, staklo i beton, ali jako dobro izgleda, preko puta je Hilton, kebabi, pice i sladoledi. Veliki parking za bicikle i one gradske bicikle koje ću ja voziti! To je sami rub najužeg centra grada. Onda sam se malo gubila po Austro-Ugarskoj, dolazila sebi na aveniji uz Dunavski kanal sa zgradom sa grbovima Pule i Trsta (Pola, Trieste), pa skrenula ponovo među najultramodernije nebodere ko da su ovaj čas iz Nizozemske precrtani, a odmah potom šećući preko nadvožnjaka uživala u grafitima uz ruinirani dio uz prugu.

To je izgledalo kao oni jadniji dijelovi Brooklina di žive Portorikanci, tako izgleda ta Nađina ulica, fenomenalno! Makadam, sve jadno i izgrafitirano, svaki čas očekuješ nekog hispanosa prerezanog vrata ili da zakoči neki reper sa zlatnim lancem i zapuca. A kad digneš glavu vidi se zvonik neke Marije Terezije. Mrak! U stanu je cvijet, na izdisaju. Ostalo mi je pola bočice vode, dala sam mu malo. Uđem u kuhinju, tamo još jedan. krenem- i stop! Dosta milosrđa! Ako ne skužim di je ventil sama ću poginuti od žeđi.

P.S: Riješila sam i pitanje vode. ona bijela vrata pored zahoda nisu šupa, nego drugi zahod. Ventil se vidi odmah s vrata, jen-dva-tri! Vrlo jednostavno, jesam vam rekla??